Svi se sećamo one scene iz filma Vol Strit — Gordon Gekko stoji pred salom punom mladih, ambicioznih momaka u odelima i govori im da je pohlepa dobra. Svi klimaju glavom, niko ne trepće, to je svet u kome se odlučuje, svet brojeva, grafikonova i izveštaja, svet u kome nema mesta za babe, gatare i talog kafe. A onda se setimo druge scene, one koju retko ko primećuje — u istom tom filmu ili u nekom drugom, svejedno — gde glavni junak, čovek koji drži milijarde u rukama, pogleda u sat, ne zato što kasni, nego zato što čeka, čeka da prođe minut, dva, da prođe loš trenutak i da počne dobar. To nije u scenariju, to je u glumi, u onome što glumac radi nesvesno jer je negde nekada čuo da se tako radi. I to je poenta.
Nas su učili da su uspešni ljudi racionalni. U školi, u porodici, u knjigama i filmovima — svuda ista priča. Retko su neobrazovani, skoro svi imaju škole, za direktorske i menadžerske pozicije često je i obavezno najviše obrazovanje, diploma, master, MBA, doktorat — to su ulaznice u svet u kome se odlučuje. Sve to govori da su oni koji vode firme, drže pozicije i odgovaraju za druge — okrenuti nauci, da nisu iracionalni, sujeverni, da ne veruju u teorije zavere, da ne praktikuju smešne rituale sujeverja ili magije. To je, valjda, rezervisano za neku babu seljanku, za izbegavanje crne mačke, za čitanje horoskopa u novinama, za gledanje u karte i tumačenje taloga kafe. Tako nas uče i tako verujemo.
Ali istina je drugačija, sakrivena je i pomalo šokantna. Svi ti koje zovemo glavnim facama — direktori, menadžeri, ljudi koji odlučuju i odgovaraju — u velikoj meri su vođeni ezoterijskim silama. Konsultuju se sa ezoterijskim savetnicima, tajno, skoro svi čitaju ezoterijsku literaturu, i čak i kada deluju kao roboti, racionalni do kraja, oni nesvesno rade po znacima koji im se ukazuju na nesvesnom, magijskom nivou. Zašto? Zato što važi jedno jednostavno pravilo — ne može da odmogne, a može da pomogne. Ne šteti da se sastanak održi određenog datuma, ne šteti da se neki proizvod nazove određenim imenom, ne šteti da se logo i proizvod ofarbaju u tačno određene boje, ne šteti da se potpis stavi na određeno mesto, da se dokument uruči u određeno vreme, da se ime izgovori ili ne izgovori. A sve što ne šteti — može da koristi, kako kaže glumac Lane Gutović.
Naravno, ti ljudi su inteligentni, oni to ne rade javno, rade diskretno, rade okultno. A okultno ne znači ništa loše, ni satanistički, sama reč znači samo jedno — skriveno. Okultno je ono što nije za oči javnosti, ono što se ne priznaje za stolom ali se radi u tišini. I tu nastaje podela koja se ne vidi na prvi pogled. Sa jedne strane su oni koji su naučili da postoji simbolika, da ime nosi težinu, da boja nosi značenje, da datum nije samo broj, da reč nije samo zvuk. Oni to ne zovu magijom, zovu to intuicijom, osećajem, tradicijom, “tako se radi”, ali rade po istom principu po kome je radila i baba seljanka koju su ismevali. Sa druge strane su oni koji su prošli kroz školu u kojoj su učili da je sve slučajnost, da ne postoji nikakva skrivena sila, da ne postoji simbolika koja menja ishod, da ne možemo dodatno uticati na sled događaja, da je sve što postoji ono što vidimo, merimo i dokažemo, i da je sve ostalo prazno sujeverje.
Ovo je jedna vrsta programiranja ljudi, i to programiranja koje je najteže promeniti. Kada se jednom taj obrazac ukalupi, ljudima je teže promeniti mišljenje nego im usaditi novo — kako kaže Mark Tven. I šta imamo na kraju? Bogati postaju bogatiji, siromašni postaju siromašniji, ne zato što su jedni pametniji ili vredniji, nego zato što jedni imaju dva alata — znanje i ono što se ne priznaje — a drugi imaju samo jedan, i taj jedan im je, uz to, nametnut kao jedini ispravan. Onaj koji je učio da je sve slučajnost neće se pomoliti pred važan sastanak, neće birati datum, neće birati ime, neće birati boju, neće se zapitati da li nešto “ne šteti”, jer ga niko nije naučio da postoji nešto izvan onoga što vidi. Onaj koji je učio drugačije — ili ga niko nije odvikao od toga — uradiće sve to, tiho, bez reči, bez priznanja. I tako, iz generacije u generaciju, ista priča, isti rezultat, ista podela.
Prvi Apple računar prodavao se za 666.66 dolara . Steve Wozniak je kasnije tvrdio da je hteo samo da cena bude „laka za pisanje“ — 500 dolara veleprodajno, plus 33%, i eto ti cifre . Ali ne moraš biti numerolog da primetiš: čovek koji pravi prvi personalni računar u istoriji, u garazi, bez para, bira cenu koja je savršeno ponavljanje — i to ponavljanje koje pola sveta prepoznaje kao „broj zveri“. A logo? Nagrižena jabuka. Priča iz Edenskog vrta. Znanje, iskušenje, pad. Nije to slučajno. Niko ne slučajno stavi jabuku sa zalogajem na sve što napravi.
A to nije Apple. To je pravilo.
Postoji čovek po imenu J.P. Morgan. Bankar. Jedan od najmoćnijih ljudi koji su ikada hodali Vol Stritom. Imao je ličnu astrološku savetnicu, Evangeline Adams. Radio je sa njom godinama. Naručio je sebi džepni sat sa Suncem, Mesecom i planetama — da bi mogao da „posmatra ritam“ . Čekao je periode kada je „sentiment nizak“ pre nego što bi ulazio u železnice, čelik, elektriku. Imao je rezervisan apartman na Titaniku. Odsutao je. Brod je potonuo. Nije to nazvao srećom. Nazvao je to tajmingom .
Christian Dior je radio sa privatnim savetnikom koji mu je određivao datume lansiranja, sastanaka, investicija . Coco Chanel je lansirala Chanel No. 5 petog dana petog meseca. Taj parfem je postao najuspešniji u istoriji . Slučajnost? Možda. Ali ona nije birala peti dan petog meseca zato što je to bio slobodan termin u kalendaru.
A kompanije koje danas rade to isto — ne reklamiraju to. Ne stavljaju na sajt „konsultujemo astrologe pre svakog lansiranja“. Rade to tiho. Postoji astrološka aplikacija Chani, sa dva miliona preuzimanja i oko 14 miliona dolara godišnjeg prihoda, čiji osnivački tim — bivši saradnik Morgan Stanleya — kaže da koristi astrologiju za odluke o zapošljavanju i lansiranju proizvoda. Kaže: „Mi hakerujemo tu sreću“ .
Nije stvar u tome da oni „veruju“ u magiju. Stvar je u tome da oni grade sistem simbola oko sebe — ime, boju, datum, logo, broj — i onda se taj sistem ponaša kao talisman. Ne zato što je dokazano da radi. Nego zato što ne može da odmogne, a može da pomogne. I zato što, kada sediš u sobi sa ljudima koji odlučuju o milijardama, a nemaš kontrolu nad ishodom, treba ti nešto čega ćeš se držati.
Baba seljanka to radi sa crnom mačkom i talogom kafe. Direktor to radi sa logom, datumom i imenom proizvoda. Ista logika. Isti strah. Ista potreba.
Razlika je samo u tome što jedan to priznaje, a drugi ne.
A koje je vaše mišljenje? Da li verujete da su samo rad i znanje dovoljni za uspeh? Ili ste i sami nekada uradili nešto “što ne šteti”, a niste hteli da priznate zašto?