Kupanje šumom – terapija koju je priroda oduvek nudila

Na prvi pogled izraz zvuči neobično. Ne kupamo se u reci, ne nosimo kadu među drveće. Pa ipak, iza ovog pomalo čudnog naziva krije se nešto što su naši preci znali mnogo pre nego što je nauka uspela da objasni.

Da li ste primetili kako se posle šetnje kroz šumu osećate drugačije? Kao da lakše dišete. Kao da su misli tiše, a problemi odjednom manje važni. Mnogi će reći da je to zbog odmora ili svežeg vazduha. Ali istina je mnogo zanimljivija.

Šetnja kroz šumu nikada nije samo šetnja.

Onog trenutka kada zakoračimo među drveće ulazimo u jedan živi sistem u kojem je sve povezano. Drveće, biljke, gljive, insekti, ptice, zemlja, voda i vazduh ne postoje odvojeno. Oni neprekidno razmenjuju energiju, informacije i materiju. A čim uđemo u taj svet, postajemo deo njega.

I tada počinje ono što mnogi nazivaju kupanjem šumom.

Ne dodirujemo šumu, a ona dodiruje nas.

Drveće neprestano oslobađa prirodna aromatična jedinjenja poznata kao terpeni. Udišemo ih, a naš organizam na njih reaguje. Naučna istraživanja pokazala su da boravak u šumi može da smanji nivo hormona stresa, ojača imunitet, poboljša raspoloženje i podstakne prirodne odbrambene mehanizme organizma. Šuma, doslovno, menja hemiju našeg tela.

Ali hemija je samo deo priče.

Šuma deluje na sva naša čula istovremeno.

Šum lišća umiruje misli.

Miris zemlje posle kiše budi davno zaboravljena sećanja.

Sunčevi zraci koji se probijaju kroz krošnje stvaraju neprestanu igru svetlosti i senke kojoj nijedan arhitekta ne može da parira.

Meko šumsko tlo rasterećuje zglobove, a neravan teren tera telo da se kreće onako kako je vekovima bilo naviknuto.

Čak i boje imaju svoju ulogu. Zelena nije samo lepa. Naš mozak je prepoznaje kao boju života, sigurnosti i obilja. Možda zato pogled na šumu smiruje mnogo brže nego pogled na beton.

Današnji gradovi puni su pravih linija, oštrih uglova, stakla i asfalta. Šuma je njihova potpuna suprotnost. U njoj gotovo da ne postoji prava linija. Sve je organsko, zakrivljeno, nepravilno i živo. Možda upravo zato naš nervni sistem u šumi konačno prestaje da bude na oprezu.

Postoji još jedna zanimljiva činjenica.

Fotosinteza, proces zahvaljujući kojem biljke pretvaraju sunčevu svetlost u energiju, odvija se na nivou koji i danas fascinira naučnike. Bez nje ne bi bilo kiseonika, hrane ni života kakvog poznajemo. Svaki naš udah povezan je sa svakim listom koji se njiše iznad nas. Čovek i drvo nisu dva odvojena sveta. Oni učestvuju u istom, neprekidnom ciklusu života.

Možda zato gotovo sve drevne kulture govore o svetim šumama.

Kelti su svoje obrede održavali među hrastovima.

Sloveni su čuvali sveta stabla oko kojih se nije smelo seći ni lomiti grane.

Monasi i pustinjaci odlazili su u šume kako bi pronašli mir koji nisu mogli da pronađu među ljudima.

Da li su svi oni verovali u praznoverje?

Ili su jednostavno osećali ono što danas potvrđuju i biologija i psihologija – da čovek nije odvojen od prirode, već njen neraskidivi deo.

Neki ljudi danas grle drveće i mnogima to izgleda smešno. Ali kada malo bolje razmislimo, drveće je naš tihi saveznik od kada postojimo. Daje nam kiseonik, štiti nas od sunca i vetra, sprečava eroziju zemljišta, čuva vodu, hrani bezbrojna živa bića, a mnoga stabla bez ikakvog uslova daruju nam svoje plodove. Malo je prijatelja koji daju toliko, a traže tako malo.

Ako poželite da isprobate kupanje šumom, pravila su jednostavna.

Ostavite telefon.

Ne žurite.

Ne planirajte.

Ne brojite korake.

Dišite duboko.

Zastanite pored drveta koje vam privuče pažnju.

Slušajte vetar.

Udahnite miris zemlje.

Najlepši trenuci su rano ujutro, predveče ili odmah posle kiše, kada je vazduh bogat mirisima, a šuma kao da diše punim plućima.

Ne morate razumeti terpene, ozon, mikroklimu, evaporaciju niti fotosintezu da biste osetili njeno dejstvo.

Dovoljno je da uđete među drveće.

Možda ćete se vratiti sa istim cipelama.

Ali teško da ćete se vratiti kao isti čovek.